Ime Sloven i SrbinДок се Тацит колебао да ли да Србе, односно Словене,
доведе у везу са иранским номадским племенима под именом Сармати, или са Германима, дајући првенство Германима, сасвим је извесно да је Птоломеј Словене ''сместио'' источно од Висле у Венетској области, близу Карпата. На сличан начин је у 6. веку византијски историчар Јорданес идентификовао Венете са Словенима. Према чешком археологу Вани, из свега овога може се извести несумњив закључак да су антички Венети у ствари народ који је касније прозван ''Словенима''. Потешкоћа је само у томе што име ''Венети'' није словенско, већ је пре келстско: ''vidos'' = ''бео'', односно протоиндогерманско ''ven'd''. Споменућемо још једном да Вана, који иначе консултује оригинална дела Птоломеја и Плинија, Јорданеса, ниједном речи не експлицира тако очит закључак да се у овим историјско-географским делима, чији писци нису словенског порекла, директно указује на присуство имена ''Серби'' или ''Сирби''. Због те чињенице отвара се важно питање о историјском значају и присуству Срба, као и самог имена ''Срби'', у Европи.
Овде ћу само скренути пажњу на покушаје словенских филолога из 19. века, да на историјски објективнији начин проговоре о овом проблему. Тако је на пример са филолошко-митолошког становишта Колар упозорио на
могућни семантички идентитет следећих термина: Slaw = Wand = Serb. Овај његов покушај не само да је по себи интересантан, већ је необично важан и са становишта словенске митологије. Његова је основна теза да је божанство Slawa идентично са индијском богињим ватре Suaha или Agnai (ohen, огањ = ватра). И Колар скреће пажњу да се поменути термин често појављује у словенском личном имену, а затим додаје како старе руске религиозно-историјске песме неретко имају рефрен: Slawa. Према Колару ''Slawa'' значи Слава, Част, Цена, чије би изворно значење било: ''Светло'', ''Ватра'', ''Сјај''. Дакле, израз Slawen изворно би могао значити уважавање
светла и
ватре! Оно што на санскритском значи Suaha, исти смисао има и израз Vand, тј. ''Слава'', ''Похвала'', ''Част'', ''Цена'', ''Величање'', 'Узношење'' (упор. Hanush, I.J. 1842: 38-39 и д). Из свега произлази да би име ''Спорен'', према Прокопију, односно der Soraben, према немачком језику, или die Serben - ''Сербен'', било словенско, домаће, урођено, и код самих Словена уобичајено. Према овим упоредним анализама, речи: Wandi или Wendi, односно Anti, изворно би означавале људе ''испуњене Славом''.
Према резултатима новијих истраживања древне индијске
митологије, Индусима су три на први поглед различита имена означавала исти појам. Наиме, ''Брама'' је симболизовао космичко Светло уопште, дакле,
апстрактни појам Ватре, док је ''Шива'' представљао светло самога Сунца,
и на крају је ''Агни'', који је означавао земаљски огањ коме се на дар приносила управо ''жртвена ватра''. У сва три случаја реч је о једном и истом божанству светла у различитим формама и ступњевима космичке еманације.
Индијски израз Suria, који значи Сунце, а тако мисли и Ј. Хануш, кореспондира са терминима Sura, Surab, Surbi, Serbi и Srbi. Према истраживањима Бопа и Вајзеа, израз Svar на санскриту означава светло или небески свод. Тек би таквим објашњењем Прокопијев израз ''Spori'' могао да се заменим термином ''Sorabi'' како би добио адекватније значење.
Према томе, израз Srbi
управо значи поштовање светла и сунца (Bopp, Gramatik. стр. 47,37). Из наведених премиса могло би се тек објаснити ''због чега се сви Словени зову Срби (Serben), будући да су били поштоваоци Сунца и Светла''.
Видимо, дакле, да се у словенској науци ни до данас није
сасвим расправило питање порекла и значења имена ''Словени'' (Slawe). Одговори се, према Ханушу, крећу од тога да би реч могла кореспондирати са термином Slowianin и Slowan, до покушаја његовог извођења из Slawianin, Slaw. Поједини аутори, речено је, сматрају да је у корену речи Slowo. Али, ако ствари тако стоје, питање је шта термин ''слово'' означава: да ли је то ''реч'', ''говор''? Или би име Slawa значило slawny, као на пример slowutny: чувен, славан'' (Hanussch 1942: 36)? У раду Slawa Bohyn, како смо показали, Колар је изнео став да се овде ради о истоветном значењу трију термина: Slaw = Wand = Serb. Иако су неке од основних теза у овоме главном Коларовом делу спорне, он је, нема сумње, у једној ствари у праву: када напомиње да су у старом веку ''народ и религија на такав начин међусобно
стопљени'' да су поседовали ''једно и исто име''. На основу тога је закључио како би то исто могло важити и за Словене. Наиме, да се и њихово ''име'' мора довести у везу са именом одређеног божанства. О консеквенцијама овог, иначе привхатљивог закључка, постоје бројни проблеми. аиме, он каже следеће: као што су Брамани названи по богу Брами, Теути по Теут, Скандинавци по Сканду, ''тако су и Словени своје порекло задржали од богиње Slawa (индијска богиња ватре Suaha)'' (Kollar 1839: 58,66). У овом мишљењу Колар није нимало усамљен.
Да и сами понешто приметимо о спорном питању порекла.
Јужни Словени, значи и Срби, према устаљеном мишљењу официјене српске ''историјске науке'', дошли су на Балкан у 6. веку
1, у доба већ подељеног Римског царства на Западно и Источно (395), када је Јустинијан (527-565) стабилизовао мприлике, али и водио сталне борбе а Аварима и Словенима који су прелазећи Дунав упадали на Балкан, пустошећи и пљачкајући на простору Источног царства од Цариграда до Далмације. У тој словенској најезди били су и Срби. Према византијском цару и хроничару Константину 7. Порфирогениту (10. век н.е.), византијски цар Ираклије
(610-641) дозволио је Словенима, који су долазили из закарпатских предела, да се - после 626. године - настане око Солуна. По Србима се ова област и данас још назива
Сервија. Потом су се Срби повлачили на север - према свом данашњем станишту. Намера је Византинаца била да их Срби
штите од ечстих упада Авара. Први српски архонти, кнежеви, за које се зна, звали су се Вишеслав, Радослав, Властимир и Просигој. Сматра се да су Срби на Балкану затекли Илире - западно, и Трачане - источно од Велике Мораве. У доба Римског царства (које је пропало 476. године) простор данашње Србије и Македоније назван је провинцијом Горња Мезија.
Када су Авари нестали са историјске сцене, после пораза
код Цариграда 626, Срби су једини остали на овим просторима, које византијски извори именују као
Склавиније. За историјско-политичку судбину Срба од значаја је податак да су Протобугари - преци Бугара, номади и коњаници, прешли Дунав 680, настанивши се између Дунава и планине Балкан, водећи сталне борбе са Византинцима и Србима. О ратничким својствима Јужних Словена, односно Срба, према византијском писцу Прокопију Цезарецу остало је записано да су ''једноставног изгледа'', ''веома високи и врло снажни'',
због чега ће ''бити убрзо веома цењени, на широком простору''. И Константин Jиречек указује на ова ратничка својства Словена, дакле и Срба. ''Јужни Словени волели су више ратовање него трговину'', због чега су ''у очима суседа важили Срби као ратоборан и храбар народ'' (Јиречек 1978: 85, 304). ''У тешким војним походима на њих су рачунали стратези кад је требало удружити лукавство и физичку снагу'' (Конт 1989: 108-109).
Име и порекло. Овде ћу се осврнути на неке већ поменуте резултате истраживања до 1842. године, од када се, углавном, није много одмакло у дешифровању порекла имена
Словен, као ни имена ''српског'' народа. До скора је била одомаћена мисао преузета из западне науке, према којој се етимологија речи ''Словен'' изводи према средњовековној латинској рече sclavus = ''роб'', и која настаје од термина:
sclavus - sklavus =
Славен, Словен. Надаље, облик sklavus потиче из византијско-грчког, из кога настаје израз Склавени, којим су Византинци називали Словене од 6. века. Једном речи, у средњем веку се мислило да су Словени ''робови''. Номинално, први пут се појам ''Срби'' јавља у писаном документу 822. године у франачким аналима које приписују Ајнхарду. ''Сораби, народ за који се приповеда да заузима велики део Далмације.''
2 Име Срби. Видели смо да се у западној историјској науци одомаћила предрасуда, да термин ''Словен'' значи ''роб''. Када је реч о термину ''Срби'', и данас се још могу срести бројни топоними на просторима које су настањивали Срби пре доласка на Балкан, пре свега у данашњој Пољској, Чешкој и Немачкој и, нешто касније, у Грчкој. На слици 10 виде се, поред осталог, и топоними са основом ''срб'' на простору између Лабе и Одре од 6. до 15. века (
Sarbice, Sarbin, Serbino, Serpov, Sorbici, Sorby, Srpčeviti, Sarmoty, Spornica, Zerbiste). Занимљиво је да је име
''Срб'' у Лици постојало пре званичног досељавања садашњег српског становништва. Претпоставља се да су Срби на путу према
садашњем станишту кренули из Пољске , тзв. ''Беле Србије'', запосевши најпре подручје северно од Карпата. И на овом простору постоји знатан број термина који садрже ''српско'' присуство:
Serbow, Serbia, Szarbia, Sarbice, Sarby, Sarbiewo, Sarbinowo, Sarbsko.
На територији некадашње Источне Немачке налазе се и данас још ЛУЖИЧКИ СРБИ, под именом СОРБИ или SERBSKI LUD - преци Срба. Западна историографија, и уопште хуманистичка наука, патија је од бројних предрасуда према Словенима, настојећи да деградира не само
име словенског
народа већ и њихова
карактерна својства, одређујући Словене
варварским народом. Основном тезом западне науке о ''скорашњем'' присуству Словена на европском простору имплицитно се настајала афирмисати расна и староседелачка супериорност пре свега оних народа, Германа и Романа, који су, наводно, аутентични баштиници грчке и римске цивилизације. Тако је, на пример, Виктор Иго веровао да је ''светски дух'' после Римљана скренуо према романским народима, док је Хегел, минимизирајући романски допринос, преусмерио кретање тог духа према германском народу, сматрајући при томе Словене за неисторијски народ. Фридрих Енгелс је прихватио ову Хегелову предрасуду о ''неисторичним'' Словенима и даље је развио.
Novembar 10th 2018, 21:49 od 
