Jovan Jovanović Zmaj

1904)

Jovan Jovanović Zmaj je rođen 1833. u uglednoj građanskoj porodici. Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu, a gimnaziju u Novom Sadu, Halašu i Požunu. Posle završene gimnazije upisao je studije prava u Pešti, a studirao je još i u Pragu i Beču. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji je bio njegov najveći pesnički uzor. Takođe u Beču upoznao se i sa Svetozarem Miletićem i Đurom Jakšićem.

Posle završenih studija prava, Zmaj se 1860. vratio u Novi Sad i kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika postao službenik u novosadskom magistratu. Tu se upoznao sa svojom budućom suprugom Ružom Ličanin. Ljubav i srećan porodičan život nadahnuli su Zmaja da napiše ciklus (zbirku) pesama Đulići (od turske reči Gül, što znači ruža).

Ipak, služba u magistratu nije mu odgovarala, pa ju je napustio i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis Javor i satirični list Komarac. Godine 1863. preselio se u Peštu, gde je radio u Matici srpskoj i kao nadzornik Tekelijanuma. Godine 1864. pokrenuo je satirični list Zmaj (igra rečima, pošto je 3. maj po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena.

Godine 1870. Zmaj je završio studije medicine, pa se vratio u Novi Sad, gde je započeo svoju lekarsku praksu. Ovde ga je ubrzo zadesila porodična tragedija: umrla su mu deca, a potom i žena. Iz ove porodične tragedije proizišao je niz elegičnih pesama objavljene pod zajedničkim nazivom Đulići uveoci.

Dve najbolje zbirke njegovih pesama su Đulići i Đulići uveoci. Veliki broj njegovih šaljivih i dečijih pesama, štampanih po raznim listovima i časopisima, izašao je u dva izdanja celokupnih dela: Pevanija i Druga pevanija. Poslednje su štampane zbirke: Snohvatice i Devesilje. U prozi je napisao jednu pesničku legendu („Vidosava Branković“) i jedan šaljivi pozorišni komad („Šaran“).

Oj, ljubavi, vidovita vilo,
Il' me varas, il' je tako bilo!...
- Cuj me, lane, moje milo cvece,
Jer mi drugi verovati nece.

U daljini, maglovitoj tmini,
Starih doba u mutnom oblaku,
Davnih leta pepeljastom zraku-
U davnini, tako mi se cini,
Ziveli smo i nas dvoje,
Srce moje, srce tvoje
Jedno drugo volelo je.
Da li se i tebi isto tako seca
Kako j' nasa ljubav rasla sve to veca,
A sa njome tuga, secas li se, je li?-
Jer se nikad nismo zagrliti smeli,
Vec smo ceznju tu, ljubav nasu svu
I u grob poneli.
A grobove nase rastavila j' zloba.
Oh, ta ja se secam i mog crnog groba,
Gde sam duge noci, kroz vekove duge,
U pepelu cuvo zeravicu tuge,
Zeravicu bola, ovo srce malo,
Dok se nije samom bogu dodijalo,
Pa nas dvoje dize, sastavi nas blize,
Da ogrje hladni svet
Plamom naseg zara,
Da pokaze kakva je
Bila ljubav stara.

Tijo, noci,
Moje sunce spava;
Za glavom joj
Od bisera grana,
A na grani
Ka da nesto bruji,
To su pali
Sicani slavuji:
Zice predu
Od svilena glasa,
Otkali joj
Duvak od pojasa,
Pokrili joj
I lice I grudi,
Da se moje
Sunce ne probudi.

I molio sam
Tijo, noci,
Moje sunce spava;
Za glavom joj
Od bisera grana,
A na grani
Ka da nesto bruji,
To su pali
Sicani slavuji:
Zice predu
Od svilena glasa,
Otkali joj
Duvak od pojasa,
Pokrili joj
I lice I grudi,
Da se moje
Sunce ne probudi.

I molio sam oci
Da suze ne liju,
I molio sam prsi
Da tako ne biju.

I preklinjo sam ljubav
Ta da me ne kusa,
Al' ljubav, oci, srce,
Niko me ne slusa.

A jedan cvetic sto ga
Najlepsi rodi maj,
Cuo je sta sam krio,
Najtajnij' uzdisaj.

Miris se toga cveta
S uzdahom zamrsi,
I cvetak porumene,
Pade mi na prsi.

Pa sad mi cvetak drazi
Od samih ociju,
Pa sad mi cvetak blizi
Od samih prsiju.

Pa sad me ljubav goni
Da istem oprostaj,-
Gle, sta ucini sa mnom
Maleni cvetak taj!

Kad se setim

Kad se setim, mila duso,
Rumenila lica tvoga,
Tad ne pijem druga vina,
Nego samo crvenoga.

Al' kada mi na um dodju,
Dodju tvoje crne oci,
Onda krcmar nis' ne radi,
Samo crno vino toci.

A ja pijem, pevam, placem
Od zalosti, od milina,
Pa kad podjem, ja posrnem
Od ljubavi i- od vina.

A s prozora tvoja majka
Gleda pa se osmehiva,-
Ne smejte se, draga gospo,
Tom je vasa cerka kriva.

Zaspala si

Zaspala si. A ja budan
U misli se neke gubim;
Cini mi se, grehota bi
Bila da te sad poljubim.

Cisto vidim snove tvoje,
Iz raja su, sa visina,
To se ne sme porusiti
Sa zemaljskim poljupcima.

Otkide se

Jedna mis`o, kao munja,
Tako brza, tako sjajna,
Otkide mi s` isred duše
I postade duši tajna.


Ka da ode uvis gore -
Ne da s` videt oku mome;
Ja osjećam bol otkida
I žalim za njome.

Hoćeš mi se ikad vratit,
Da te bolje čuvam tade,
Misli moja...ili željo...
Il spomene...šta l bijade?

A ona mi kanda šapće
Kroz tišinu blage noći:
"Neću ti se nikad vratit -
Ti ćeš k meni doći."