Jovan Dučić

Jovan Ducic (1871 - 1943), rodjen u Trebinju. Po zavrsenoj i uciteljskoj skoli u Somboru, bio je ucitelj u Bjeljini i Mostaru. Jedan je od osnivaca i urednika casopisa Zora (Mostar, 1896 - 1899). Studirao na filozofsko-socioloskom fakultetu u Zenevi, odakle je cesce odlazio u Pariz. Od 1907. godine je u diplomatskoj sluzbi Srbije na raznim duznostima (Carigrad, Sofija, Atina) i Jugoslavije (delegat Lisabonu). Godine 1941. presao je u Geri - SAD, gdje je u aprilu 1943. umro. Posmrtni ostaci su mu 2000. godine preneseni u Trebinje, sto je bila njegova poslednja zelja.
Ducic je najmarkantnija licnost srpske knjizevnosti u prvim decenijama 20. vijeka. Pod uticajem francuskih simbolista i parnasovaca on je unio novi duh u srpsku poeziju, obogacujuci njenu sadrzajnost novim temama i novim izvoristima inspiracije. "Kabinetski radnik na mucnom poslu rima i ritma", kako je sam za sebe govorio, on je njegovao kult forme, tezeci ka savrsenstvu, ka organskoj uskladjenosti svih elemenata versifikacije. Sve je u toj poeziji elegantno i virtuozno receno, blistavo, jasno i tacno, kadkad do mjere da pojedini stihovi zvuce kso lozinke i sentencije. Ubjedjeni pristalica teorije "l' art pour l' art", on je stvarao poeziju koja treba da bude "odvec gorda da bi zivjela za druge", usredsredjenu na velike, vecite teme, ljubavi, smrti, religije. Osim pjesama, pisao je putopise (Gradovi i himere), filozofske eseje (Blago cara Radovana), kao i eseje o knjizevnosti (o Vojislavu Ilicu, Bori Stankovicu, Kocicu i dr. ). Djela: Pjesme(1901), Pesme (1906), Plave legende(pesme u prozi 1908), Grof Sava Vladislavic (1942), Staze pored puta - Jutra sa Leutara - Moji saputnici (stihovi, proza, 1951), Lirika (1943). U nekoliko navrata izlazila su mu sabrana djela, prvi put za njegovog zivota, 1929-1930.

Skoro ce se navrsiti sto trideset godina od rodjenja princa srpskih pesnika Jovana Ducica, a za nepune tri godine bice okruglih sedam decenija kako je (dok je besneo veliki svetski rat) dusa njegova nasla mira.
U testamentarnoj pesmi "Povratak" ovaj bogotrazitelj slutio je da ce se sa Tvorcem sjediniti i u Gospodu upokojiti vecnim mirom tek onda kad njegov "prah mirno predje u grumen gline uzezene". Tada, kako pesnik kaze, izmedju njih nece vise biti medje.
Medje, one stvarne, duhovne, kao i da nisu postojale. Ducic se, narocito u godinama svoje duhovne i pesnicke zrelosti, smelo zagledao u onostrano, jos smelije i odresitije izrazavao je teskobe zebnje i muke koje su ga razdirale. Pored toga, Duciceva je pesma, posluzimo se za ovu priliku jednim njegovim stihom, znala da u "olujno doba"ukaze "grob pretka i put narastaju".
Sam Ducic je, nasavsi se spletom neveselih okolnosti sred olujnog doba u tudjini, trazio puta i za sebe i za svoje pleme. I kao sto je vapio da se preseli u "grumen gline uzezene" i sjedini sa Tvorcem, oporukom je obavezao da njegov zemni prah bude prenet u otaxbinu, i to u rodno mu Trebinje.
Pesnikov testament, na zalost, jos uvek nije ostvaren.
Tako i dve godisnjice koje cemo uskoro obeleziti u dvema susretnim godinama iznova otvaraju i pitanje potpunog povratka Jovana Ducica. Kako je datum Duciceva odlaska sa ovoga sveta sasvim pouzdan i neosporan kao cinjenica, godina njegova rodjenja jos uvek je predmet sporenja i nedoumica. Pesnikova "autobiografska" beleska u Curcinovom "Srpsko-hrvatskom almanahu" upucuje da je Jovan Ducic na svet dosao 5. februara 1874. godine, a neki drugi podaci kazu da je rec o drugom datumu.
Sa Ducicevom knjizevnom biografijom stvari stoje drukcije. Tamo je sve pouzdanije, skrojeno majstorskom rukom. Njegova knjizevna biografija, bar faktografije sto se tice, precizno je pouzdano istrazena i do detalja je poznata. Ducic pesnik se, bas kao i Milos Crnjanski (i sam povratnik u nas knjizevni zivot), oglasio 1886. godine u somborskom "Golubu" pesmom "Samohrana majka", a stihovi su mu, za zivota, poslednji put objavljeni ratne, i za njegov narod tragicne 1943. godine. Pred pesnikovu smrt "Amerikanski Srbobran" je objavio Duciceve pesme nastale kao pesnikov dramatican odogovor na dogadjaje i pokolje koji su zadesili njegov narod.
Dve vremenske odrednice iz Duciceve knjizevne biografije, krajnja i pocetna, obuhvataju, dakle, period od skoro sest decenija aktivnog pesnikovog prisustva, a dve prostorno udaljene tacke (od Sombora do Pitsburga) na cudesan i simbolican nacin otvaraju i zatvaraju ovu knjizevnu biografiju osvetljavajuci njegove odlaske i njegove povratke u knjizevnom smislu i znacaju. Iako u knjizevnoj biografiji Jovana Ducica nisu nesporne samo cinjenice vec i pesnikovo delo, mi, ipak, tek danas glasno (a ranije sa pola usana) govorimo o pesnikovom konacnom povratku u otaxbinu.
Ako je tacno, kako je vec mnogo puta isticano, da je Jovan Ducic pesnik opusa, sta je to sto iznova pokrece pitanje povratka pesnika koji vec ima zadivljujuci opus? Pesnik Jovan Ducic, stekavsi za zivota ime i ugled klasika, kasnije je, spletom neveslih i zdravom razumu tesko pojmljivih razloga, bio proteran iz knjizevnog zivota Srbije i ondasnje Jugoslavije. Stranstvovao je ovaj pesnik skoro pola veka. Ducic, valja to posebno istaci kada se govori o njegovom povratku, nikad nije bio pesnik bez citalaca i, ako je za utehu, nije bio pesnik bez uticaja na knjizevne tokove u nas. Ipak su njegovi citaoci bili uskraceni da se upoznaju sa celinom njegovog opusa pa i nekim, reklo bi se, sa cisto knjizevnog stanovista uzgrednim, za razumevanje Duciceva dela vrlo bitnim pesnikovim aktivnostima, jer je sve to bilo skrajnuto i dobrim delom i upucenijim u knjizevne tokove nepoznato. Ducic je uz to bio oklevetan pesnik.

Lepota

Na mome uzglavlju svu noć mirisahu
Čežnjivo i slatko tvoje tamne kose,
Dok se šapat čuo kao pesma rose,
I duge zakletve u očajnom dahu.
A ja ipak ne znam za radost i sreću;
Ja se bojim tvoje podmukle Lepote,
Da osvetu jednom ne zatraži veću
Za svirepa prava što joj drugi ote.
Blagosiljaš ropstvo i tegobne uze,
Srce ti je puno nebeskoga plama,
I sišla sa mnom do patnje i srama,
I prolila si najsvetije suze.
A strepim pred tvojom podmuklom Lepotom -
Da ne digne jednom, kao gladna vila,
Dok žalosna srca i ne slute o tom,
Dva svoja u suze zamočena krila.
I dok ljubav gori svim željama njenim,
I noć teče duga, mirisava, sobna,
Kraj nas, kao sužanj, bdi čudna i kobna
Lepota, s očima večno zamišljenim

Sumnja

Moja sumnja strasna, i svetla, i plodna,
Moje drugo biće i drugi vid; jetka,
Brani koju čašu da ispijem do dna,
I da koju sreću poznam do svršetka.

Moje srce drži prstima od leda,
I moj duh napaja kajanjem bez mere;
Moj pogled u nebo da očajno gleda,
Da mrzim bez snage i ljubim bez vere.

No ona obasja moj um obesnažen,
I dade mom duhu, slabom kao slamka,
Sto krupnih očiju, da ozaren, blažen,
Mine svaki ponor i zna gde je zamka.

I da je dobrota, odricanje; i da
U zakletvi ima izdajstva i srama;
I u pobedama poraza i stida;
Niske bezbožnosti u svim molitvama.

I u čistoj veri, praznoverja; da je
Ljubav sebičnija nego naše zloće;
I koliko laži naše suze taje,
I mračnih zavera zamukle samoće.

Tako oslobođen i sebe i drugih,
Gledam kako pada i poslednja uza...
I gord sam u času iskušenja dugih
Što bar ne zajecam kad mi pođe suza.

Najtužnija pesma

Znam za neizmerne i bolne samoće,
Kad sat mre nečujno, kao cvet što vene,
I kad srce prazno prestaje da hoće
Ni vence pobede ni ljubavi žene.
Znam za neprohodne samoće bez daha,
Kad konci sa svačim padnu pokidani,
I u kojim srce zastane od straha;
Kad svemu oko nas izgledamo strani.
Kad nas oči stvari ravnodušno motre,
I duša pred sobom prestravljena stane;
I sopstvena povest kad se cela potre;
I kad je od leda suza koja kane.
Ni seme u brazdi, ni stopa na putu,
I kako je teška sena koju vučem!
Kanda tuđe srce bije u mom kutu?
Sve svetle palate života pod ključem!...
Vaj, koliko puta umiremo? Ko bi
Znao za sve tmine pod suncem! I zna li
Iko sva bespuća u sutonu dobi?...
I kako smo često oči zatvarali...

Ćutanje

Ostale su strašne reči nerečene,
Samo tvoje oči, mirne kao tmina,
One su gledale i slušale mene;
Moj bol na tvom uhu pevaše tišina.
Kakva himna srca, ta reč nerečena!
Ta reč što ne pozna bespuća ni bludnje!
Kad tišina zbori mesto nas, reč njena
Ima svu čistotu sna i bolne žudnje.
Ta blaga muzika ljubavi što ćuti,
Ima mir molitve u dubini duha:
Nikada se rečju laži ne pomuti,
Nit se glas poročni dirne našeg sluha.
Ideja u nemi kamen uvajana;
Vera sva u suzi što neće da kâpi;
Ta zakletva što je u neznan čas dâna;
I najviši zakon bola koji vapi.

Himera
Nevidljivom suncu pružam žudne ruke,
I otvaram srce nekom koga nije;
Duša mi je puna mračne harmonije,
Kojoj nikad nisam saslušao zvuke.
Prostore sam prazne naselio sobom,
I rasuo sebe, ko orion sjajan,
U neki svet srcâ i dušâ, beskrajan;
I živim nad strahom i lebdim nad dobom.
Od istine sam strašniji i veći:
Niti me što vreća i niti što boli.
Moja žudna duša neizmerno voli;
I svaki moj korak, to je korak sreći.
Počnem jutrom onde gde večerom zasta,
Uvek držeć čvrsto kraje zlatne niti;
I moj dan bezmeran ushićeno sviti,
S pesmom jata bolno raspevanih lasta.
I dok nosim želju otrovanu svoju,
Kao ples zlih vila život šumi, vrvi;
I sve ima ritam moje žedne krvi,
I sve mojih snova ima strašnu boju.
I tako, pun tamne nevićene vere,
Idem kobnom stazom što je uvek ista -
Ko zlokobno sunce, dok u meni blista
Nasmejano lice večite Himere.

Lepota

Na mome uzglavlju svu noć mirisahu
Čežnjivo i slatko tvoje tamne kose,
Dok se šapat čuo kao pesma rose,
I duge zakletve u očajnom dahu.
A ja ipak ne znam za radost i sreću;
Ja se bojim tvoje podmukle Lepote,
Da osvetu jednom ne zatraži veću
Za svirepa prava što joj drugi ote.
Blagosiljaš ropstvo i tegobne uze,
Srce ti je puno nebeskoga plama,
I sišla sa mnom do patnje i srama,
I prolila si najsvetije suze.
A strepim pred tvojom podmuklom Lepotom -
Da ne digne jednom, kao gladna vila,
Dok žalosna srca i ne slute o tom,
Dva svoja u suze zamočena krila.
I dok ljubav gori svim željama njenim,
I noć teče duga, mirisava, sobna,
Kraj nas, kao sužanj, bdi čudna i kobna
Lepota, s očima večno zamišljenim.

Ćutanje

Ostale su strašne reči nerečene,
Samo tvoje oči, mirne kao tmina,
One su gledale i slušale mene;
Moj bol na tvom uhu pevaše tišina.
Kakva himna srca, ta reč nerečena!
Ta reč što ne pozna bespuća ni bludnje!
Kad tišina zbori mesto nas, reč njena
Ima svu čistotu sna i bolne žudnje.
Ta blaga muzika ljubavi što ćuti,
Ima mir molitve u dubini duha:
Nikada se rečju laži ne pomuti,
Nit se glas poročni dirne našeg sluha.
Ideja u nemi kamen uvajana;
Vera sva u suzi što neće da kâpi;
Ta zakletva što je u neznan čas dâna;
I najviši zakon bola koji vapi.

Najtužnija pesma

Znam za neizmerne i bolne samoće,
Kad sat mre nečujno, kao cvet što vene,
I kad srce prazno prestaje da hoće
Ni vence pobede ni ljubavi žene.
Znam za neprohodne samoće bez daha,
Kad konci sa svačim padnu pokidani,
I u kojim srce zastane od straha;
Kad svemu oko nas izgledamo strani.
Kad nas oči stvari ravnodušno motre,
I duša pred sobom prestravljena stane;
I sopstvena povest kad se cela potre;
I kad je od leda suza koja kane.
Ni seme u brazdi, ni stopa na putu,
I kako je teška sena koju vučem!
Kanda tuđe srce bije u mom kutu?
Sve svetle palate života pod ključem!...
Vaj, koliko puta umiremo? Ko bi
Znao za sve tmine pod suncem! I zna li
Iko sva bespuća u sutonu dobi?...
I kako smo često oči zatvarali...