Popularni naučnici sveta

Napišite koji i nešto o njemu.

Nikola Tesla

Najveći srpski naučnik i jedan od najvećih fizičara svih vremena.

Rođen je 10. jula 1856. godine u pograničnoj oblasti austrijske monarhije - Lici u malom selu Smiljanu (sedam kilometara severozapadno od Gospića). Lika je bila pod upravom Vojne krajine još od 16. vijeka, pa je stanovništvo živelo vojničkim životom – branilo je granicu od Turaka ali i učestvovalo u ratovima širom Evrope. Porodica Tesla potiče iz mesta Radučea, sela na pola puta između Gospića i Gračaca, ispod najviših vrhova Velebita. Otac Milutin bio je pravoslavni sveštenik. Majka Đuka potiče iz ugledne svešteničke porodice Mandića.

Osnovnu školu učio je u Smiljanu i Gospiću, gde je završio i nižu gimnaziju. Višu gimnaziju pohađao je u Rakovcu kod Karlovca. Sklonost i talenat za tehniku naveli su njegove profesore da ga preporuče za studije prirodnih nauka. To je bilo u suprotnosti sa željama njegovog oca, ali ipak 1877. dobija od roditelja dozvolu da u Gracu upiše Tehničku visoku školu (hemijsko-tehnološki fakultet). U toku druge godine studija posvećuje se teorijskom razmatranju električnog motora bez kolektora zbog čega zanemaruje studije i gubi stipendiju. Studije nastavlja u Pragu.

Ne želeći da bude dalje na teretu porodice, odlučuje da se zaposli i 1881. godine odlazi u Budimpeštu i dobija mesto u telefonskoj kompaniji gde uspešno radi kao vodeći inženjer na projektovanju i instalaciji šeste telefonske centrale u Evropi. U Budimpešti se Tesla teško razboleo, dospevši u stanje nervne preosetljivosti. Oporavlja se neočekivano uspešno i nastavlja rad na indukcionom motoru. Februara 1882. godine, u šetnji parkom, iznenada dolazi do njegovog rešenja na bazi obrtnog magnetnog polja.

Sa preporukom poslodavca odlazi u Pariz da radi u Edisonovoj kompaniji. Tamo radi na prepravkama Edisonovih mašina, čime stiče ugled velikog stručnjaka. U tom periodu već je imao razrađenu ideju indukcionog motora i pokušavao je da pronađe nekoga zainteresovanog za taj projekat. Posao ga odvodi u Strazbur, gde nastaje prvi model elektromotora.

Shvativši da u Evropi neće uspeti da realizuje svoj pronalazak, 1884. godine odlazi u SAD. Sa preporukom inženjera Bečerola, stiže u Njujork i odlazi pravo Edisonu. Očekivao je podršku od ovog velikog pronalazača. Međutim, ovaj ne shvata prednost naizmenične nad jednosmernom strujom, pa dolazi do nesporazuma između njih dvojice. Da bi dosao do polaznog kapitala patentira nekoliko otkrića iz područja regulatora lučnih lampi i regulatora dinamo-mašina jednosmerne struje. Sa partnerom otvara ''Teslinu električnu kompaniju'' i otvara laboratoriju u kojoj realizuje svoje zamisli o polifaznom sistemu naizmeničnih struja i isprobava indukcione i sinhrone motore, generatore,transformatore... Od osnivanja kompanije do prve serije podnetih patenata i novog sistema proizvođena, prenošenja i korišćena električne energije na bazi naizmeničnih struja proteklo je samo par meseci. Oktobra 1887. podnosi seriju patenata koji su označili početak druge električne revolucije. Usledila je primamljiva ponuda pronalazača i finansijera Vestinghausa za saradnju. Vestinghaus je sad prihvatio Tesline ideje sa potpunim poverenjem i odigrao ključnu ulogu u praktičnoj realizaciji Teslinog sistema. U saradnji sa inženjerima ''Vestinghausa'', Tesla radi na konstrukciji generatora za hidrocentralu na Nijagarinim vodopadima, gde je prvi put u svetu ostvaren polifazni sistem velikih razmera.

Devedesetih godina prelazi na novo područje naizmeničnih struja – na struje visokih frekfencija. Otkriva nepoznate osobine ovih struja – da se sa porastom frekfencije lakše transformišu, i da ''lakše'' prolaze kroz slobodni prostor. Radi danonoćno, prezentuje nove patente i drži predavanja u Americi i Evropi. Posebnu pažnju posvetio je prostiranju struja visokih frekfencija kroz slobodni prostor, što je postavilo osnove radija na čemu je radio i italijanski naučnik Markoni, mada je sva slava nezasluženo pripala ovom drugom.

Krajem devedesetih sagradio je veliku eksperimentalnu radio-stanicu na platou Kolorado Springsa. Tamo razvija aparaturu za selektivni prenos poruka korišćenjem višefaznih primo-predajnika. Ova tehnika našla je praktičnu primenu tek u najnovije vreme. Njegov eksperimentalni model iz tog perioda predstavljao je primer buduće klase robota koji će o nekim svojim odlukama moći sam odlučivati.

Po povratku iz Kolorado Springsa svojim idejama i vizija, potpuno se udaljava od vremena u kojem živi toliko da postaje neshvatljiv lajicima ali i stručnjacima. Veliki udarac za njega predstavljala je odluka jednog od najbogatijih ljudi Amerike, Morgana, da obustavi finansiranje izgradnje svetske radio-stanice. Zbog nedostatka finansijskih sredstava prelazi na druga područja istraživanja, prvenstveno na bežični prenos energije.

Na polju mašinstva okreće se istraživanju nove turbine bez lopatica, ideje koju nosi još od detinjstva. Bila je to još jedna orginalna, zapanjujuće jednostavna aparatura koja je mnogo obećavala. Za nekoliko godina Tesla je razradio više modela turbina i pumpi, raznih elemenata kao što je hidraulična dioda, orginalnih aparata za merenje brzine toka fluida... Sve ovo omogućilo mu je da se izdržava ali ne i da stvori značajna finansijska srestva za dalji rad na velikim projektima. Polako ga stižu godine i starost, smjenjuju se zakasnela priznanja i razočarenja. Nekoliko zlatnih medalja i počasnih doktorata dobija na vrhuncu slave.

Godine 1917. dobija Edisonovu medalju, najveće američko naučno priznanje. Bio je kandidat za Nobelovu nagradu ali špekuliše se da ju je odbio. 1936. slavi se njegov osamdeseti rođendan u Jugoslaviji ali i u više mesta u svetu. Umro je na pravoslavni Božić, 7. januara 1943. godine u hotelskoj sobi. Otkriven je tek dva dana kasnije, jer je na vrata stavio poruku da ga ne uznemiravaju. Ta činjenica ostavlja prostora raznim špekulacijama o sudbini njegovih beležaka.

Tesla, za koga su mnogi pisali da je mogao biti jedan od najbogatijih ljudi na svetu, veći deo života proveo je u nemaštini. Iz njegove laboratorije sačuvan je samo mali broj instrumenata kojima se nekada služio. Nijedna od njegovih mašina nije pronađena u ostavštvini koju je po njujorškim hotelima sakupio njegov nećak Sava Kosanović. Danas se njegove beleške, kao i njegova urna čuvaju u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu.

Sudbina nekih njegovih zabeležaka prekrivena je velom misterije. Nezvanično, u Americi na nekim od njih radi par hiljada naučnika.

Popularni naučnici sveta Portret6

''S vremena na vreme u retkim intervalima, veliki duh otkrića pohodi zemlju da bi saopštio tajnu koja će unaprediti čovečanstvo. On odabira najsposobnijeg, najzaslužnijeg i šapuće mu tajnu na uvo. Kao blesak svetlosti dragoceno znanje dolazi. Kad uhvati skriveno značenje srećnik vidi magičnu promenu... Čuda koja on vidi, mada udaljena u vremenu , desiće se. On to zna, nema ni trunke sumlje u njegovu umu, u svakom vlaknu tela on oseća – to je Velika ideja.''

Albert Ajnštajn

Albert Ajnštajn bio je teorijski fizičar, jedan od najvećih umova i najznačajnijih ličnosti u istoriji sveta.Rođen je u Ulmu, Nemačka, 14. marta, 1879, a preminuo je u Prinstonu, Nju Džersi, SAD, 18. aprila, 1955.
Albert Ajnštajn je formulisao Specijalnu i Opštu teoriju relativnosti kojima je revolucionisao modernu fiziku. Pored toga, doprineo je napretku kvantne teorije i statističke mehanike. Iako je najpoznatiji po teoriji relativnosti (posebno po ekvivalenciji mase i energije E=mc2), Nobelova nagrada za fiziku mu je dodeljena 1921. godine za objašnjenje fotoelektričnog efekta (rada objavljenog 1905. u -Annus Mirabilis- ili “Godini čuda”) kao i za doprinos razvoju teorijske fizike. U narodu, ime Ajnštajn je sinonim za čoveka visoke inteligencije ili za genija.
Predmet njegovih istraživanja su bile Kapilarne sile, Specijalna teorija relativnosti (kojom je ujedinio zakone mehanike i elektromagnetike), Opšta teorija relativnosti (uopštenje Specijalne teorije kojim obuhvaćeno ubrzano kretanje i gravitacija), kosmologija, statistička mehanika, Braunovo kretanje, kritična opalescencija, verovatnoća elektronskih prelaza u atomu, problemi probablističke interpretacije kvantne teorije, termodinamika svetlosti pri maloj gustini zračenja, fotoelektrični efekat, Fotoluminiscencija, Fotojonizacija, Voltin efekat, sekundarni katodni zraci, zakočno zračenje, stimulisana emisija zračenja, ujedinjene teorije polja, unifikacija bazičnih fizičkih koncepata preko njihove geometrizacije itd.

Albert je rođen 14. marta, 1879. godine, otprilike u 11.30 časova pre podne, u jevrejskoj familiji, nastanjenoj u gradu Ulm u oblasti Virtemberg, Nemačka, što je oko 100 km istočno od nešto poznatijeg Štutgarta. Njegov otac bio je Herman Ajnštajn, po zanimanju trgovac, koji se kasnije bavio elektrohemijskim poslovima, a majka mu je bila Paulina Ajnštajn, devojačko Koh. Oni su se venčali u Štutgart-Bad Kanštatu (nem. Stuttgart-Bad Cannstatt). Po Albertovom rođenju, njegova majka navodno je bila zaplašena, jer je mislila da je glava njenog novorođenčeta previše velika i da je loše oblikovana. Pošto je veličina njegove glave, čini se, bila manje vredna zapažanja kako je on bivao stariji, (što je očigledno sa svih Ajnštajnovih fotografija na kojima se vidi da mu je glava bila proporcionalna veličini tela u svim periodima života), ovu njegovu „osobinu“ na dalje su tretirali kao neku vrstu „benigne makrocefalnosti“ odnosno smatrali su da „proporcije njegove glave“ nisu ni u kakvoj vezi sa nekom eventualnom bolešću, niti da imaju bilo kakvog uticaja na njegove kognitivne-saznajne sposobnosti.
Još jedan, poznatiji, aspekt Ajnštajnovog detinjstva predstavlja činjenica da je on progovorio kasnije nego većina prosečne dece. Ajnštajn je sam tvrdio da nije progovorio pre svoje treće godine i da je i tada to nevoljko činio sve do uzrasta od devet godina (videti deo „Spekulacije i kontroverze“). Zbog ovog Ajnštajnovog zakasnelog razvoja govornih sposobnosti i njegove kasnije dečačke sklonosti da izbegava svaku temu u školi koja mu je dosadna, a da se intenzivno koncentriše samo na ono što ga interesuje, neki od njegovih poznavalaca iz tog vremena, kao na primer jedna porodična kućna pomoćnica, sugerisali su čak da je on možda „retardiran“. Ovo poslednje zapažanje nije, međutim, bilo i jedino u Ajnštajnovom životu koje je išlo za tim da mu se prikače nekakvi kontroverzni epiteti ili da se etiketira nekom „patološkom nalepnicom“ (videti opet „Spekulacije i kontroverze“). Pošto se niko od članova Albertove porodice nije strogo pridržavao jevrejskih verskih običaja, i za njega je bilo dozvoljeno da pohađa Katoličku osnovnu školu. Iako mu se u početku nisu baš sviđale sve lekcije koje je čuo u toj školi, a neretko ih je i preskakao, on je kasnije, na primer, često nalazio veliko zadovoljstvo i utehu u Mocartovim violinskim sonatama.
Kada je Ajnštajnu bilo pet godina, njegov otac mu je pokazao mali džepni kompas i Ajnštajn je tada shvatio da nešto u „praznom” prostoru deluje na magnetnu iglu kompasa, da bi kasnije ovaj doživljaj opisao kao najveći otkrivački događaj njegovog života. On je, zabave radi, pravio modele i mehaničke spravice pokazujući tako od malena velike tehničke i matematičke sposobnosti.
Počev od godine 1889, student medicine po imenu Maks Talmud (-{Max Talmud}- - kasnije: -{Talmey}-), koji je četvrtkom uveče posećivao Ajnštajnove u toku šest godina, upoznaje Ajnštajna sa ključnim naučnim i filozofskim tekstovima, uključujući Kantovu Kritiku čistog uma. Dvojica od njegovih ujaka na dalje će “hraniti” ovu njegovu intelektualnu radoznalost, tokom njegovog kasnijeg detinjstva i perioda rane adolescencije, nabavljajući mu ili mu preporučavajući za čitanje knjige iz oblasti nauke, matematike i filozofije. Ajnštajn je pohađao Luitpold gimnaziju (-{Luitpold Gymnasium}-), gde je stekao relativno napredno i za to vreme moderno obrazovanje. Sa učenjem matematike započeo je negde oko dvanaeste godine, 1891, učeći samostalno iz školskih udžbenika Euklidovu geometriju u ravni, a infinitezimalni račun počeo je da izučava četiri godine kasnije. Ajnštajn je shvatio kolika je moć aksiomatskog, deduktivnog, razmišljanja proučavajući Euklidove “ Elemente”, koje je on nazivao „svetom geometrijskom knjižicom“ (prema tvrđenju Maksa Talmuda). Dok je bio u gimnaziji, Ajnštajn se često sukobljavao sa školskim autoritetima i vređao upravu, verujući da je duh učenja i kreativnog razmišljanja izgubljen usled nastojanja na čistoj memorizaciji gradiva.
Godine 1894, nakon propasti elektrohemijskih poslova njegovog oca Hermana Ajnštajna, Albert se seli iz Minhena u Paviju, italijanski grad blizu Milana. Ajnštajnov prvi naučni rad, pod nazivom "Istraživanje stanja etera u magnetnom polju", bio je ujedno tada napisan i za jednog od njegovih ujaka. Albert je ostao u Minhenu želeći da završi školu, ali je završio samo jedan semestar, pre nego što je napustio gimnaziju u proleće 1895, da bi se pridružio svojoj familiji u Paviji. On napušta školu godinu i po dana pre završnih ispita, ne govoreći o tome ništa svojim roditeljima, uveravajući školsku upravu da mu dozvole odlazak uz pomoć lekarskog uverenja dobijenog od jednog prijateljski nastrojenog doktora. Ali to je ujedno značilo i da neće dobiti svedočanstvo o završenoj srednjoj školi. Te godine, u uzrastu od 16 godina, on preduzima misaoni eksperiment poznat kao “Ajnštajnovo ogledalo” (-{“Albert Einstein's mirror”}-). Zureći u ogledalo, on je pokušavao da dokuči šta bi se desilo sa njegovom ogledalskom slikom ako bi on počeo da se kreće brzinom svetlosti. Njegov zaključak, da je brzina svetlosti nezavisna od brzine posmatrača (brzine njenog izvora), koji je, između ostalog, bio podstaknut i ovim razmišljanjem, kasnije će postati jedan od dva postulata specijalne relativnosti.
Mada je pokazao odličan uspeh na matematičkom i naučnom delu prijemnog ispita za upis na Savezni politehnički institut u Cirihu, današnji ETH Cirih, njegov neuspeh u delu ispita iz slobodnih veština osujetio je ove njegove planove. Njegova porodica šalje ga tada u Arau u Švajcarskoj da završi srednju školu, tako da postaje jasno da on neće biti inžinjer elektrotehnike, kao što se njegov otac dotada nadao. Tamo, on sluša povremena predavanja iz Maksvelove elektromagnetne teorije i konačno prima svoju diplomu septembra meseca 1896. godine. U to vreme on je bio na stanovanju u porodici profesora Josta Vintelera (-{Jost Winteler}-) gde se zaljubljuje u Sofiju Mariju-Janu Amandu Vinteler (-{Sofia Marie-Jeanne Amanda Winteler}-), obično pominjanu kao Sofija ili Marija, ćerku profesora Vintelera i Ajnštajnovu prvu draganu. Ajnštajnova sestra Maja, koja je verovatno bila njemu najbliža osoba od poverenja, kasnije će se udati za Vintelerovog sina Pola, a Ajnštajnov prijatelj Mišel Beso (Michele Besso) oženiće Vintelerovu drugu kćerku, Anu. Ajnštajn se zatim upisuje na Savezni politehnički institut, u oktobru mesecu, i prelazi u Cirih, dok Marija odlazi u Olsberg u Švajcarskoj gde je čeka posao učiteljice. Iste godine, on obnavlja svoje virtemberško državljanstvo.
U jesen 1896, Srpkinja Mileva Marić započinje svoje studije medicine na Univerzitetu Cirih, da bi se već posle prvog semestra prebacila na Savezni politehnički institut gde, kao jedina žena upisana te godine, studira na istom smeru kao i Ajnštajn. Milevino druženje sa Ajnštajnom razviće se u pravu ljubavnu romansu tokom sledećih par godina, i pored povike njegove majke kojoj je smetalo to što je ona previše stara za njega, što nije Jevrejka, i što ima fizičku manu (jedna noga bila joj je nešto kraća od druge).
U 1900-toj godini, Ajnštajn je stekao diplomu Saveznog politehničkog instituta koja mu je omogućavala da se bavi nastavnim radom. Iste godine on prijavljuje za objavljivanje svoj prvi rad o kapilarnim silama, pod naslovom -{"Folgerungen aus den Capillaritätserscheinungen"}-, ili u prevodu "Rezultati posmatranja kapilarnih pojava" (može se naći u “Analima fizike” tom 4, strana 513). U ovom svom radu, on pokušava da ujedini različite zakone fizike, dakle čini pokušaj u onome što će bez prekida nastojati da čini tokom celog svog života. Preko svoga prijatelja, inžinjera Mišela Besoa, Ajnštajn će se upoznati sa delom Ernsta Maha, kojeg će kasnije nazivati „najboljom rezonatorskom kutijom Evrope“ za fizičke ideje. Tokom tog vremena, Ajnštajn razmenjuje i deli svoja naučna interesovanja sa grupom bliskih prijatelja, uključujući Besoa i Marićevu. Oni tada sami sebe nazivaju „Olimpija Akademijom“. Ajnštajn i Marićeva dobijaju u to vreme vanbračnu ćerku, Lizerl Ajnštajn (-{Lieserl Einstein}-), rođenu januara 1902. Sudbina ovoga deteta do danas je nepoznata. Neki veruju da je ona umrla odmah po rođenju, dok drugi veruju da su je roditelji dali na usvajanje.

Ajnštajn posle diplomiranja nije mogao odmah da nađe nastavničko zaposlenje, ponajviše zato što je kao mladić svojom drskošću očigledno iritirao većinu svojih profesora. Otac prijatelja sa klase zato mu je pomogao da se domogne zaposlenja kao pomoćni tehnički ispitivač u Švajcarskom birou za patente 1902 godine. Tu je Ajnštajn procenjivao vrednost patenata raznih pronalazača, koji su se prijavljivali u ovaj biro, kao i mogućnosti primene tih patenata u tehničkim uređajima, radio je dakle posao koji je ipak zahtevao poznavanje njegove struke, fizike. A posebno je bio zadužen da ocenjuje patente koji su u nekoj vezi sa elektromagnetnim uređajima. On je takođe morao ovde da nauči kako da raspozna suštinu primene patenta usprkos ponekad veoma šturog opisa, a i njegov direktor poučio ga je kako „samog sebe da izrazi korektno“. Dok je ocenjivao praktičnost njihovog rada on je povremeno i ispravljao greške u njihovim dizajnima.
Ajnštajn je oženio Milevu Marić 6. januara, 1903. Ajnštajnova ženidba sa Marićevom, koja je bila matematičarka, predstavljala je u isto vreme i lično ali i intelektualno partnerstvo i vezu. Za Milevu Ajnštajn je govorio: „Ona je stvorenje jednako meni samom i koje je jednako nezavisno i jako kao što sam i ja“. Ronald Klark (Ronald W. Clark), Ajnštajnov biograf, tvrdi da distanca koja je postojala u Ajnštajnovom braku sa Milevom, za njega bila preko potrebna, jer da bi upotpunio svoj rad on je morao da postigne neku vrstu intelektualne izolacije. Abram Jofe (Abram Joffe), sovjetski fizičar koji je poznavo Ajnštajna, u jednoj smrtovnici piše o njemu “Autor radova iz 1905 bio je... birokrata u Patentnom birou u Bernu, Ajnštajn-Marić”, i ovo je nedavno bilo uzeto kao dokaz saradničke strane njihove veze. Međutim, prema Albertu Martinezu (Alberto A. Martínez) iz Centra za studije Ajnštajna Univerziteta Boston, Jofe je jedino time pripisao autorstvo Ajnštajnu, jer, kako on misli, bio je to uvreženi švajcarski običaj da se dodaje ženino prezime iza muževljevog imena. Ipak, razmere Milevinog uticaja na Ajnštajnovo delo još uvek su kontroverzno i diskutabilno pitanje.
1903. godine, Ajnštajnovo zaposlenje u Švajcarskom patentnom birou postalo je stalno, mada ga je unapređenje mimoišlo sve dok “se u potpunosti ne usavrši za mašinsku tehnologiju”.[8] On stiče svoj doktorat pod mentorstvom Alfreda Klajnera (-{Alfred Kleiner}-) na Univerzitetu Cirih, nakon prijavljivanja svoje doktorske teze pod nazivom "Jedno novo određivanje molekularnih dimenzija" (-{"Eine neue Bestimmung der Moleküldimensionen"}-) u 1905. godini.

Naučni radovi
Tokom 1905. godine, u svoje slobodno vreme, on je napisao četiri članka koja su poslužila za zasnivanje moderne fizike, bez mnogo naučne literature na koju bi se mogao pozvati, ili mnogo kolega naučnika sa kojima bi o tome mogao prodiskutovati. Većina fizičara se slaže da su tri od ovih članaka (o Braunovom kretanju, fotoelektričnom efektu i specijalnoj relativnosti zasluživali da budu nagrađeni Nobelovom nagradom. Ali samo rad o fotoelektričnom efektu bio je spomenut od strane Nobelovog komiteta prilikom dodeljivanja nagrade, jer je u to vreme samo iza njega stajalo mnogo neospornih, eksperimentalnih, dokaza, dok je za druge Ajnštajnove radove Nobelov komitet izrazio mišljenje da bi oni trebalo da budu potvrđeni u toku budućeg vremena.
Neko bi mogao da smatra ironičnim što je nagrada dodeljena za fotoelektrični efekat, ne samo zato što je Ajnštajn najviše poznat po teoriji relativnosti, već takođe i zato što je fotoefekat kvantni fenomen, a Ajnštajn je, zbog nečega, kasnije postao razočaran kursem koji kvantna teorija zauzela u svome daljem razvoju. Ajnštajn je objavio seriju ovih naučnih radova u ”Analima fizike” (-{Annalen der Physik}-). Uobičajeno je da se oni danas nazivaju Annus Mirabilis naučni radovi (od latinske fraze -{Annus mirabilis}- što na latinskom znači “Godina čuda”). Međunarodna unija za čistu i primenjenu fiziku (-{The International Union of Pure and Applied Physics}-, IUPAP) obeležila je 100. godinu od objavljivanja njegovih opsežnih naučnih radova u 1905. kao Svetsku godinu fizike 2005 (-{World Year of Physics 2005}-).
Prvi rad, nazvan "O jednom heurističkom gledanju na proizvođenje i transformaciju svetlosti" (-{"On a Heuristic Viewpoint Concerning the Production and Transformation of Light"}-, ili u originalu na nemačkom, -{"Über einen die Erzeugung und Verwandlung des Lichtes betreffenden heuristischen Gesichtspunkt"}-) bio je posebno citiran u saopštenju povodom dodele Nobelove nagrade. U ovom radu, Ajnštajn proširuje Maks Plankovu hipotezu (E = hν) o diskretnim delićima energije, na svoju vlastitu hipotezu da se elektromagnetna energija (svetlost) takođe emituje iz materije ili apsorbuje u diskretnim delićima-kvantima čiji je iznos hν (gde je h Plankova konstanta, a ν je frekvencija svetlosti, predlažući tako novi zakon

kao objašnjenje fotoelektričnog efekta, jednako kao i svojstava drugih pojava fotoluminiscencije i fotojonizacije. U kasnijim radovima, Ajnštajn koristi ovaj zakon da opiše Voltin efekat (1906), nastanak sekundarnih katodnih zrakova (1909) i visokofrekventnu granicu zakočnog zračenja (1911). Ključni Ajnštajnov doprinos je u njegovom tvrđenju da je kvantizacija energije uopšte, suštinsko svojstvo svetlosti, a ne samo, kao što je Maks Plank verovao, neka vrsta ograničenja u interakciji između svetlosti i materije. Jedan drugi, često previđani, doprinos ovoga rada predstavlja Ajnštajnova izvanredna procena (6.17 1023) Avogadrovog broja (6.02 1023). Međutim, kako Ajnštajn u ovom radu „nije“ predložio da je svetlost sastavljena od čestica, koncept svetlosti kao snopa „fotona“ neće ni biti predložen sve do 1909 (videti ispod). Njegov drugi članak 1905, pod nazivom "O kretanju—zahtevano od strane Molekularne kinetičke teorije toplote—malih čestica suspendovanih u nepokretnoj tečnosti" (-{"On the Motion—Required by the Molecular Kinetic Theory of Heat—of Small Particles Suspended in a Stationary Liquid"}-, ili na nemačkom, -{"Über die von der molekularkinetischen Theorie der Wärme geforderte Bewegung von in ruhenden Flüssigkeiten suspendierten Teilchen"}-), pokriva njegovu studiju Braunovog kretanja i obezbeđuje emprijske dokaze za postojanje atoma. Pre pojave ovog članka, atom je bio prihvaćen kao koristan koncept, ali fizičari i hemičari su se vatreno raspravljali da li su atomi realni entiteti ili nisu. Ajnštajnovo statističko razmatranje ponašanja atoma dalo je eksperimentatorima način da broje atome gledajući kroz obični mikroskop. Vilhelm Osvald (-{Wilhelm Ostwald}-), jedan od vođa anti-atomske škole, kasnije se poverio Arnoldu Zomerfeldu (Arnold Sommerfeld) da se njegova sumnja u atome preobratila u verovanje zahvaljujući Ajnštajnovom potpunom objašnjenju Braunovog kretanja. Braunovo kretanje bilo je takođe objašnjeno i od strane Luja Bašelijera (Louis Bachelier) 1900. godine. Ajnštajnov treći rad iste godine, "O elektrodinamici pokretnih tela" (-{"On the Electrodynamics of Moving Bodies"}-, ili u originalu, -{"Zur Elektrodynamik bewegter Körper"}-), bio je objavljen juna meseca 1905. Ovaj rad predstavlja uvod u Specijalnu teoriju relativnosti, kao teoriju vremena, prostora, mase i energije, koja je u saglasnosti sa teorijom elektromagnetizma, ali ne opisuje pojavu gravitacije. Dok je razvijao ovaj svoj članak, Ajnštajn je o njemu pisao Milevi kao o „našem radu o relativnom kretanju“, i ovo je navelo neke da pretpostave da je i Mileva imala svoju ulogu u stvaranju ovog čuvenog naučnog rada.
Nekolicina istoričara nauke veruju da su i Ajnštajn i njegova žena oboje bili upoznati sa time da je čuveni francuski matematički fizičar Anri Poenkare bio već objavio relativističke jednačine, par nedelja pre nego što je Ajnštajn prijavio svoj rad za objavljivanje. Ali mnogi veruju da je njihov rad nezavisan i da se razlikuje od Poenkareovog rada u mnogo prelomnih momenata, naime, u pogledu „etera“, Ajnštajn odriče postojanje etera, dok ga Poenkare smatra suvišnim. Slično tome, još uvek je diskutabilno da li je on znao za rad iz 1904 Hendrika Antona Lorenca, koji sadrži u sebi veći deo jednačina ove teorije i na koga se Poenkare poziva u svom radu. Većina istoričara, međutim, veruje da se ajnštajnovska relativnost razlikuje na mnogo ključnih načina od drugih teorija relativnosti koje su kružile u to vreme, i da mnoga pitanja u vezi sa prioritetom ovog otkrića izrastaju iz obmanjive slike Ajnštajna kao genija koji je radio u potpunoj izolaciji. Mada je sigurno da je Ajnštajn diskutovao o fizici sa Milevom, ne postoje solidni dokazi o tome da je ona učinila neki značajan doprinos njegovom radu.
U četvrtom radu, "Da li inercija tela zavisi od njegovog energetskog sadržaja?" (-{"Does the Inertia of a Body Depend Upon Its Energy Content?"}-, ili u originalu -{"Ist die Trägheit eines Körpers von seinem Energieinhalt abhängig?"}-), objavljenom krajem 1905, on pokazuje da je iz relativističkih aksioma moguće izvesti čuvenu jednakost koja izražava ekvivalenciju između mase i energije. Energetski ekvivalent (E) nekog iznosa mase (m) jednak je masi pomnoženoj sa kvadratom brzine svetlosti (c): E = mc2. Međutim, Poenkare je bio prvi koji je objavio ovu “energetsku jednakost” 1900. godine, u neznatno drugačijoj formi, naime kao: m = E / c2 — videti takođe Osporavanje prioriteta otkrića relativnosti.

Godine 1911, Ajnštajn je promovisan u zvanje tehničkog ispitivača druge klase. U 1908., dobio je licencu za rad u Bernu, Švajcarska, kao Privatdocent (-{Privatdozent}-) (neplaćeni nastavnik na univerzitetu). Tokom tog vremena, Ajnštajn opisuje zašto je nebo plavo u svome radu o pojavi kritične opalescencije, koji pokazuje kumulativne efekte rasipanja svetlosti na pojedinačnim molekulima u atomosferi.
U 1911. godini, Ajnštajn postaje najpre vanredni profesor na Univerzitetu Cirih, a ubrzo posle toga i redovni profesor na nemačkoj govornoj sekciji Karlovog univerziteta u Pragu. Dok je bio u Pragu, Ajnštajn objavljuje rad u kome poziva astronome da provere dva predviđanja njegove Opšte teorije relativnosti koja je još u razvoju, a radi se o savijanju svetlosti u gravitacionom polju, merljivom za vreme pomračenja Sunca, i o gravitacionom crvenom pomaku Sunčevih spektralnih linija u odnosu na odgovarajuće spektralne linije proizvedene na površini Zemlje. Mladi nemački astronom Ervin Frojndlič (-{Erwin Freundlich}-), započinje saradnju sa Ajnštajnom i uzbunjuje druge astronome širom sveta u vezi sa ovim Ajnštajnovim astronomskim proverama. 1912. godine, Ajnštajn se vraća u Cirih u nameri da postane redovni profesor na ETH Cirih. U to vreme, on tesno sarađuje sa matematičarem Marselom Grosmanom, koji ga upoznaje sa Rimanovom geometrijom. U 1912., Ajnštajn počinje da naziva vreme četvrtom dimenzijom (mada je H.G. Vels (-{H.G. Wells}-) uradio to isto ranije, u svome delu “Vremenska mašina”' (“The Time Machine”) iz 1895. godine) Godine 1914., odmah pred početak prvog svetskog rata, Ajnštajn se nastanjuje u Berlinu kao profesor na lokalnom univerzitetu i postaje član Pruske akademije nauka. On uzima prusko državljanstvo. Od 1914 do 1933, on je na dužnosti direktora Kajzer Vilhelm instituta za fiziku u Berlinu. On takođe zadržava mesto vanrednog profesora na Lajdenskom univerzitetu od 1920 do 1946, gde redovno održava gostujuća predavanja. Godine 1917, Ajnštajn objavljuje "O Kvantnoj mehanici zračenja" (-{"On the Quantum Mechanics of Radiation"}-, ili u originalu,-{"Zur Quantentheorie der Strahlung,"}- Physkalische Zeitschrift 18, 121–128). Ovim člankom uvodi se koncept stimulisane emisije, fizičkog principa koji omogućava pojačavanje svetlosti u laseru. Takođe iste godine, on objavljuje i rad u kojem koristi Opštu teoriju relativnosti da bi izgradio model celog svemira, pripremajući tako pozornicu za nastupanje moderne fizičke kosmologije. U tom radu on uvodi i poznatu kosmološku konstantu, koju je kasnije, kako Džordž Gamov tvrdi, u jednom njihovom razgovoru nazvao “najvećom pogreškom u njegovom životu” (“the biggest blunder of his life”).

U novembru 1915, Ajnštajn je održao seriju predavanja pred Pruskom akademijom nauka na kojima je predstavio novu teoriju gravitacije, poznatu kao Opšta teorija relativnosti. Poslednje predavanje se završava njegovim uvođenjem jednačina koje zamenjuju Njutnov zakon gravitacije i nazivaju se Ajnštajnove jednačine polja. David Hilbert, zapravo, je objavio jednačine polja u članku koji je datiran pet dana pre Ajnštajnovih predavanja. Ali prema Tornu (-{Thorne}-) (117-118), Hilbert je otkrio ispravne jednačine tek posle “premišljanja nad stvarima koje je naučio” tokom nedavne Ajnštajnove posete Getingenu. Torn ide i dalje pa kaže: “Sasvim prirodno, i u skladu sa Hilbertovim viđenjem stvari, rezultujući zakoni zakrivljenosti hitro su nazvani imenom “Ajnštajnove jednačine polja”, radije nego da budu nazvane po Hilbertu. U stvari, da nije bilo Ajnštajna, opšte relativistički zakoni gravitacije možda bi bili otkriveni tek nekoliko decenija kasnije.” Videti Osporavanja prioriteta otkrića relativnosti za više detalja. Ova teorija sve posmatrače smatra ekvivalentnim, a ne samo one koji se kreću ravnomerno, odnosno stalnom brzionom. U opštoj relativnosti gravitacija nije više sila (kao što je to u Njutnovom zakonu gravitacije) nego je posledica zakrivljenosti prostor-vremena.

Ajnštajnovi objavljeni radovi iz opšte relativnosti za vreme rata nisu bili dostupni nigde izvan Nemačke. Vesti o Ajnštajnovoj novoj teoriji stigle su do astronoma sa engleskog govornog područja u Engleskoj i Americi preko holandskih fizičara Hendrika Lorenca i Pola Erenfesta kao i njihovog kolege Vilema de Sitera, direktora Lajdenske opservatorije. Artur Stenli Edington iz Engleske, koji je bio Sekretar Kraljevskog astronomskog društva, zatražio je od de Sitera da u korist njegovih astronoma napiše seriju članaka na engleskom. On je bio fasciniran novom teorijom i postao je vodeći pobornik i popularizator teorije relativnosti.
Većini astronoma nije se sviđala Ajnštajnova geometrizacija gravitacije i smatrali su da njegova predviđanja pojava savijanja svetlosti i gravitacionog crvenog pomaka ne mogu da budu tačna. Godine 1917, astronomi pri Maunt Vilson opservatoriji (-{Mt. Wilson Observatory}-) u južnoj Kaliforniji objavili su rezultate spektroskopskih analiza Sunčevog spektra koje su, činilo se, ukazivale na to da nema nikakvog gravitacionog crvenog pomaka u Sunčevoj svetlosti. U 1918. godini, astronomi pri Lik opservatoriji (-{Lick Observatory}-) u severnoj Kaliforniji načinili su fotografije pomračenja sunca vidljivog u Sjedinjenim Državama. Nakon završetka rata, oni su proglasili svoje nalaze tvrdeći da su Ajnštajnova opšte-relativistička predviđanja o savijanju svetlosti pogrešna, ali nisu nikada objavili njihove rezultate, pravdajući to mogućim velikim greškama pri merenju.
U maju mesecu, 1919, tokom britanskih osmatračkih ekspedicija pomračenja Sunca (preduzetih u Sobralu, Brazil, (-{Sobral, Ceará, Brazil}-), kao i na ostrvu -{Principe}- (Prinčevsko ostrvo), na zapadnoj ovali Afrike, Artur Stenli Edington nadgledao je merenje savijanja svetlosti zvezda prilikom njenog prolaska u blizini Sunca, što rezultuje u prividnom pomeranju položaja posmatranih zvezda dalje od Sunca. Ovaj fenomen nazvan je efekat gravitacionog sočiva i u ovom slučaju opaženo pomeranje položaja zvezda bilo je duplo veće nego što je bilo predviđeno Njutnovom fizikom. Ova opažanja slagala su se sa predviđanjima proisteklim iz Ajnštajnovih jednačina polja iz Opšte teorije relativnosti. Edington je objavio da rezultati potvrđuju Ajnštajnovo predviđanje i Tajms magazin (The Times) izvestio je o ovoj potvrdi Ajnštajnove teorije 7. novembra iste godine, naslovima "Revolucija u nauci – Nova teorija Univerzuma – Njutnovske ideje su odbačene". Nobelov laureat Maks Born (-{Max Born}-) izrazio je svoje poglede na opštu relativnost kao na "najveći podvig ljudskog razmišljanja o prirodi"; njegov kolega laureat Pol Dirak (Paul Dirac) nazvao je to "verovatno najvećim naučnim otkrićem ikada učinjenim". Ovi komentari i rezultujući publicitet zacementirali su Ajnštajnovu slavu. On je postao svetski slavan – neuobičajeno dostignuće za jednog naučnika.
Mnogi naučnici još uvek nisu ubeđeni u sve to zbog raznoraznih razloga, počevši od onih naučnih (neslaganje sa Ajnštajnovim tumačenjem eksperimenata, verovanje u eter ili u to da je apsolutni sistem referencije neophodan) pa sve do psiho-socijalnih (konzervatizam, antisemitizam). Prema Ajnštajnovom gledištu, većina primedbi dolazila je od eksperimentatora koji su imali vrlo malo razumevanja teorije koja je u to uključena.[20] Ajnštajnova popularnost u javnosti, koja je nastupila posle članka iz 1919, stvorila je ozlojeđenost kod tih naučnika, a kod nekih ova ozlojeđenost se zadržala i u 1930.-im godinama.[21]
30. marta, 1921., Ajnštajn odlazi u Njujork da drži predavanja o njegovoj novoj Teoriji relativnosti, a iste godine on će biti nagrađen i Nobelovom nagradom. Mada je on sada bio najslavniji po svome radu na relativnosti, Nobelova nagrada mu je dodeljena za raniji rad o fotoelektričnom efektu, jer je njegova opšta relativnost još uvek bila predmet sporenja. Nobelov komitet je, dakle, doneo odluku da navodeći njegov najmanje osporavani rad prilikom dolele nagrade, učine to prihvatljivijim za naučnu zajednicu.

Ajnštajn je tokom svog života objavio preko pedeset naučnih radova. Takođe je objavio i nekoliko radova koji se ne bave naukom, uključujući O cionizmu (1930), Zašto rat? (1933, zajedno sa Sigmundom Frojdom kao ko-autorom), Svet kako ga ja vidim (1934), i Izvan mojih poznih godina (1950).

» Mostovi sveta
» Vesti iz sveta fudbala
» Najprivlacnije zene sveta
» Najnovije vesti iz sveta košarke
» Najnovije vesti iz sveta vaterpola