Zalutali stihovi

JAGODA

Moja Jagoda,
zaboravio sam jucer nesto da ti kazem,
ne znam kako, ali nisam ti rek'o.
Hteo sam, ali nisam.
Primtetio sam da se rode ne vracaju u nas kraj,
prolece je, vreme je za rode, a njih nema.
Znas Jagoda od kad si ti otisla ja sam se bavio malo rodama.
One su cudne zivotinjke.
Kad su one otisle i nece da se vrate,
to je upozorenje da je u nasem selu nesto lose.


Vidis moja Jagoda,
rode su cudna bica,
one izaberu jednog partnera,
sa njim zive, izrode mlade,
prave zajedno gnjezda, putuju,
i ako slucajno, a to nije retkost,
neko od partnera ugine ili strada
tokom tih selidbi, rode ne traze drugog,
rode moja Jagoda ostanu same i tuguju,
tuguju za svojim partnerom
i bez obzira kolka je ta tuga one lete i trpe.
Trpe moja Jagoda!


Jagoda, ja racunam da je tebi sada tamo bolje.
Svako ide tamo gde misli da ce mu biti bolje
i rode su sigurno tamo gde im je bolje.
Di su rode tu je dobro,
rode draga moja Jagoda
kad im neko otme stan ili kad im udje tamo gdje je njima dobro
one su tuku do krvi, ne daju!
I ljudi idu tamo gde im je bolje.
Ja sam sinoc, ti bi rekla zaludan poso radio,
ali ja kazem, nadam se, dosli su neki ljudi,
neko ce doci i rode valjda, ovako vise ne moze, propadosmo!

Nisam ti danas dosao.
Roda jos nema, i znas,
mozda ja o rodama ne znam dovoljno,
nisam ni o tebi dovoljno znao
i ti si otisla,
i ne zameram ti,
odlazak ti ne zameram,
ti znas sta ja tebi zameram!
Ove godine smo zaboravljeni,
roda nema, ni boga ne vidim.

Gledam nebo, nebo gleda mene,
nema ih, i ljudi odlaze,
mnogi su se preselili ovde na groblje,
a neki su otisli ko zna gde.
Bojim se da cu da ostanem sam,
a zamisli odjednom poceli da dolaze neki ljudi,
pa dolaze prolaze planiraju nesto,
ja sam pomislio da bi tako i ti mogla iznenada da se pojavis
i onako celo selo prica da nisi umrla nego da si me napustila.
Ma pusti selo nek prica sta hoce.
Znam ja da ti mene nikad ne bi mogla da napustis.
Jagoda, ja sam tebe sahranio, a voleo bi da si ziva i zdrava i da se tako iznenada odnekle pojavis,
pa da mi se nasmejes, kad bi ti dosla sve bi procvjetalo,
i ja, i Baranda.

Jagoda je bila jedra do dna zena,
on rodjen u Barandi,
deci je bio dobar ucitelj, svi su ga voleli.
Ucio decu sve dok ona kako kazu
nije ostala trudna.
Kazu da je u Okovu abortirala.
Niko nije mogao da je nadje, niti je bila ziva,
niti mrtva. I tako je on napravio grob i sahranio svoju ljubav.
On nju obilazi, a nje nema, takva je nasa Baranda,
u njoj ne znas da li si ziv ili mrtav.


Covek ne vidi kod ociju,
gleda, a ne vidi.
Tako i ja tek sad sam svatio,
tolke godine zivim u Barandi,
oko mene zemlja, pred kucomi i blato,
a ja tek sad svatam.
Jos kad sam bio mali vidio sam da rane
kad ih ne operem vodom,
nego na njima ostane blato, brzo zacele.
Ovo je lekovita zemlja.
Odnecu ovu zemlju u Beograd da je oni vide,
nek je ispitaju, mozda ce i da se smeju,
uvek su se i smejali. Nek se smeju!
I sad, izvini uzeo sam ovaj tvoj lepi lonac iz italije sto si ga donijela.
Eh, kako si samo bila radosna
kad je trebalo da ides u italiju na tih sedam dana.
Kako si sijala cvece pre nego sto si otputovala,
a onda kad si se vratila sve je krenulo naopako.
Secas se?

Ej moja Jagoda! Sve bi da ucinim ali ne znam kako tebi da posaljem poruku.
Jos ne znam kako. Moja Jagoda!

Jagoda, ja te molim da me slucajno ne odgovaras.
Niko ziv ne vidi kakva nam se nesreca sprema,
pa gde ima selo bez roda, pa nigde!
Idem, ljudima objasnjavam, cekam priliku, pa im onda kazem,
sve im onbjasnim... niko nece, niko se ne obazire.
E onda sam odlucio da udarim na sva zvona,
pa sam polepio plakate, objavio sam i novinama,
celom svetu, ko god zeli da vidi i da cuje
da je nase selo ostalo bez roda!
Nema ni jedne jedine, a selo svako je puno roda.
Moracu da odem i do njih da pitam da li su nase rode do njih otisle.
Eto sad sve znas,nemoj da me zadrzavas. Molim te!
Nemoj da me sprecavas!
Da ti objasnim jedno vreme ti necu dolaziti dok ovo ne resim.
Jagoda, ja imam dve ljubavi, tebe i Barandu.
Tebe sam izgubio, ako izgubim i Barandu onda mi ne vredi ziveti,
ako umrem kako cu da te volim!
Zato te molim da me ne sprecavas,
moram ovo da resim. Kako cu ne znam,
ali moram da pokusam!
Hajde cuti!


Neke stvari se pricaju nocu, nisu za dana.
Nocu se muke otvaraju lakse,
tako cu ti i ja moja Jagoda reci sta sam nacuo.
Seoske babe pricaju kako si isla u Okovo kod doktora
gde si bila u drugom stanju,
a da posle nisi vise bila u drugom stanju.
Pricaju, pricaju, pricaju!
Kad bi se zidovi otvorili, njihove tajne prosvetile, sve bi se treslo od onoga sto kriju i od cega se plase.
Svoja dvorista i kuce da gledate, a moju jagodu da ostavite na miru, kazem ja sebi, tako ja kazem, tako kazem!

Na postelji svojoj noću tražih onog koga ljubi duša moja, tražih ga, ali ga ne nađoh.
Sada ću ustati, pa idem po gradu, po trgovima i po ulicama tražiću onog koga ljubi duša moja. Tražih ga, ali ga ne nađoh.
Nađoše me stražari, koji obilaze po gradu.
Videste li onog koga ljubi duša moja.
Malo ih zaminuh, i nađoh onog koga ljubi
duša moja; i uhvatih ga, i neću ga pustiti dokle ga ne odvedem u kuću matere svoje i u ložnicu roditeljke svoje.
Zaklinjem vas, kćeri jerusalimske, srnama i košutama poljskim, ne budite ljubavi moje, ne budite je, dok joj ne bude volja.
Ko je ona što ide gore iz pustinje kao stupovi od dima, potkađena smirnom i tamjanom i svakojakim praškom apotekarskim.
Gle, odar Solomunov, a oko njega šezdeset junaka između junaka Izrailjevih:
Svi imaju mačeve, vešti su boju, u svakog je mač o bedru radi straha noćnog.
Odar je načinio sebi car Solomun od drveta livanskog;
Stupce mu je načinio od srebra, uzglavlje od zlata, nebo od skerleta, a iznutra nastrt ljubavlju za kćeri jerusalimske.
Iziđite, kćeri sionske, i gledajte cara Solomuna pod vencem kojim ga mati njegova okiti na dan svadbe njegove i na dan veselja srca njegovog.

Po prvi put sam voleo srcem celim,a na kraju ostao da sedim na obali tuge
i cekam talase srece koji donece jutarnje suze.
Na ivici ludila moju ljubav si probudila,mnogo si trazila,a nista nisi nudila.
Toga svestan nastavio da paznju dajem tvojim ocima i tvojim usnama kojie zeleo sam kao nikad nikoga.
U mom srcu jos uvek postojis i jos uvek zelim da me volis.
Uzalud pokusavam da te vratim,jos uvek ne mogu da shvatim da sam sam.
Za tebe dao bih sve sto imam,ali sada je kasno za sve,
ti zauvek si otisla od mene.

Sedim sam tamo gde smo nekad sedeli nas dvoje i slusam
tonove koji nas vezuju i reci tvoje prolecu kroz glavu i ceo zivot
u jednoj sekundi pred ocima.
Bila si moja,a sada se budim i zivim zivot bez tebe.
Znam ponekad zivot je tezak,znam ponekad je bedak,ponekad
te dileme stvaraju probleme,sve u svemu,sve teme me vode ka tebi.
Ostajem tuzan na kraju,kako i ne bih,samo setim se tvog
nasmejanog lica kada bila si srecna zbog par sitnica kada lepu vest
ti je sapnula ptica,onda duge setnje pored reke,dva srca i ljubav bez prepreke.
Tada nije postojalo vreme i mesto i vrlo retko bi ko pogresnu rec reko,
al sada pitam se da li to bila je greska,setim se kako smo pravili kule od peska.
Sada pravim more od suza i vise ne znam kuda u ovoj beskonacnoj tami.
Da li bi bilo bolje da smo ostali sami?
Da li bi bilo bolje da se nismo upoznali?

Secam se kisa je padala,nasa ljubav se spojila naizgled neodoljiva.
Tada u mislima nerazdvojive misli ponela je nada,
kratko je trajala,kao kisa sprala ulice duboko u tihoj noci nestala.
I dok kisa spira s lica tvoje tragove dodira,dize se prasina
s uzarenog asfalta po kome zanosno si hodala i kao Mona Liza
simbol lepote ovog grada postala.
Ostala i ostaces zauvek tu na mome telu,mom srcu,svakom mom snu.
I gde god bila ti,gde god bio ja,ja cu znati,lutko,da si ti ta
uvek bila od pre cetiri godine. Prvog dana,prvog zalaska sunca,prve noci sve do sada i kad me budes srela,samo pogledaj me i reci nista,jer si znala da si znacila al si ipak otisla,znas da nisi trebala...

"Brucia la luna in cielo
Ed io brucio d'amore
Il fuoco che si consuma
Come il mio cuore

L'anima piange
Addolorata

Non si da pace
Ma che mala notte

Il tempo passa
Ma non diventa mai giorno
Non c'è mai il sole
Se lei non torna mai

Brucia la mia terra
E brucia il mio cuore
Lei con sete d'acqua
Ed io sete d'amore

A chi la canto
La mia canzone

Se non c'è nessuno
Che affaccia
Al balcone

Brucia la luna nel cielo
Ed io brucio d'amore
Il fuoco che si consuma
Come il mio cuore"