PrijemPortalKalendarČesto Postavljana PitanjaRegistruj sePristupi
Po vašoj želji..

Ko je trenutno na forumu
Imamo 1 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 1 Gost

Nema

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 42 dana Juni 14th 2012, 23:00
Zadnje teme
» Koliko vam je stalo do seksa?
Avgust 28th 2016, 21:31 od max_spy

» Šta trenutno slušate?
Maj 8th 2016, 20:16 od max_spy

» Predstavite se
Novembar 8th 2015, 15:17 od max_spy

» Pesma koja vas podseća na nekoga
Septembar 20th 2015, 13:34 od max_spy

» Ocenite avatar osobe iznad vas..
Juli 22nd 2015, 19:33 od max_spy

» Kaladont
April 14th 2015, 13:41 od promaja

» Poručite nešto našim gostima
April 14th 2015, 13:31 od promaja

» Pogodite ko će pisati posle vas
April 14th 2015, 13:28 od promaja

» Izrazite smajlijem vaše trenutno raspoloženje..
April 14th 2015, 13:21 od promaja

Naj bolji poslanici
Neuhvatljiva (12661)
 
zana (5038)
 
Sheprtlja (3650)
 
blesawa_ (3456)
 
BiljaM (3451)
 
Sanj@lica (2049)
 
dunda (1735)
 
*So Different* (1692)
 
Bludni Sin (411)
 
promaja (363)
 
Traži
 
 

Rezultati od :
 
Rechercher Napredna potraga

Delite | 
 

 dechja psihologija

Ići dole 
AutorPoruka
zana
VIP
VIP
avatar

Ženski Blizanci Broj poruka : 5038
Datum upisa : 04.01.2011
Godina : 54
Lokacija : Beograd

PočaljiNaslov: dechja psihologija   Januar 8th 2011, 16:32

Dakle, tema je jasna: da razmenimo iskustva sa knjigama namenjenim roditeljima. Koje su dobre, koje lose, koje daju odgovor na pitanje STA raditi (umesto onoga Sta ne raditi ).


Najbolja knjiga koju sam procitala na tu temu je Roditeljska moc, Elizabet Pentli. Smatram je najboljom jer daje najkonkretnije i najraznovrsnije savete o tome kako se postaviti u razlicitim situacijama.
Porodicni bukvar, Milica Novkovic, je takodje knjiga koju preporucujem za citanje. U pocetku mi je delovala jako negativno medjutim, smatram da ima dosta dobrih saveta i da tera na razmisljanje.
Malo dete velika zagonetka, Olga Hadzi Antonovic, daje psiholoski pristup velikom broju 'problema' u odrastanju i postavljanju prema deci, zatim
Umece roditeljstva, Tomas Gordon
Upijajuci um, Marija Montessori
Mala knjiga za velike roditelje, Zoran Milivojevic
Kako preziveti uprkos roditeljima, Margaret Reinhold
Ako se setim jos neke, dodacu na spisak.
Koje su knjige na vas ostavile pozitivan ili negativan utisak? Da li ste u praksi primenili neke konkretne savete iz knjiga i da li vam one daju rezultate? Koje preporucene metode su za vas pogresne ili totalno neefikasne? Da li ste vise ili manje zbunjeni posle ovakvih knjiga? Da li se osecate sigurniji u ulozi roditelja posle citanja ovakvih knjiga?
_________________
"Dusa je delom u vremenu a delom u vecnosti. Mogli bismo da se setimo dela koji obitava u vecnosti kada osecamo ocajanje zbog dela koji zivi u vremenu" Tomas Mur
Nazad na vrh Ići dole
BiljaM
Moderator
Moderator
avatar

Ženski Broj poruka : 3451
Datum upisa : 30.07.2010
Lokacija : Tu negde

PočaljiNaslov: Re: dechja psihologija   Februar 13th 2011, 13:27


Agresivnost kod dece

Ono što svako može učiniti kad primeti da se dete agresivno ponaša jeste da mu jasno postavi granice do kojih u aktuelnoj situaciji sme ići.
Postojerazličite teorije o ljudskoj agresivnosti. Jedni je posmatraju kao reaktivno stanje, odnosno odgovor na frustraciju, a drugi kao imanentnu ljudskoj prirodi, tj. nešto s čime se čovek rađa, npr. u oblikuagresivnog nagona koji je, na ovaj ili onaj način, stalno aktivan. Obe teorije ujedinjuje tvrdnja da čovek poseduje potencijal agresivnog ponašanja. To, naravno, vredi i za decu različitih uzrasta. Agresija se može manifestovati na različite načine. Možemo bitiagresivni u mislima, rečima i delima, prema sebi ili drugima, svesno ili nesvesno. Agresija se može potiskivati, a često smo skloni i poricati je. Kad potiskivanje traje dugo, javlja se opasnost za naše duševno i telesno zdravlje. Depresija, suicidalnipokušaji, visok krvni pritisak, čir na želucu te mnoge druge bolestirezultat su našeg neuspešnog ophođenja s agresijom i emocijama. Druga su krajnost nekontrolisani izlivi agresivnosti, koji nas mogu dovesti u velike neprilike, jer svako društvo postavlja granice koje agresivno ponašanje ne sme prelaziti.
Agresivnost kod deteta uočavamo još u najranijem dobu kad vrišti i mlatara ručicama i nožicama, grize dojku za sisanje, zatim kad zadržava stolicu i na kraju je ispusti gde i kad to roditelji ne žele. Kasnijeće dete možda biti sklono rastavljanju i trganju igračaka, igrati se rata i identifikovati se s nekim "opasnim" likom. Devojčice će možda biti "stroge mame" koje grde i tuku svoje neposlušne lutke. U osnovnoj školi repertoar agresivnog ponašanja dece se proširuje, a često postaje i suptilniji. U razredu agresija je čest problem i može se manifestovati na različite načine. Neki od primera su: Petar i Filip su se potukli; neko je razbio školski prozor; tabla nije obrisana; Mirjana tužaka ostale posle svakoga velikog odmora; Jovan je zaboravio Petru reći šta imaju za domaći zadatak; Marija i Ana ogovaraju Mirjaninu novu frizuru; Dušan je pojeo Stefanov sendvič;
Dejan teroriše celi razred, a naročito ima pik na neke učenike...
Načini agresivnog ponašanja dece i odraslih gotovo ih imamo beskrajno mnogo. Stvar je samo u tome da smo ga nekada svesni, a nekada nismo. Ono što se smatra agresivnim ponašanjem su situacije u kojima agresija prelazi određene
granice, koje bi u dotičnoj situaciji bile društveno prihvaćene. Ako se agresivna reakcija javi na pravome mestu, u pravo vreme, prema pravom objektu i na pravi način zavisno od jačine i oblika, onda je sigurno dobrodošla i većina osoba je i ne doživljava kao agresivno ponašanje. Ali, ako je prekršen neki od tih uslova, agresivna reakcija prouzrokovaće manje ili veće probleme.
Nijedno dete ne rodi se sa znanjem, odnosno sposobnostima da se na odgovarajući način nosi sa svojim nagonima, pa tako ni s agresivnim.Ono uči tokom odrastanja, u interakcijama s roditeljima, širom familijom i nastavnicima te kroz svakodnevne kontakte s poznatim i nepoznatim ljudima.
Ako dete odrasta u porodici u kojoj je agresivno ponašanje članova uobičajeno, a naročito ako su agresivni i prema detetu, ono će se najčešće i samo ponašati tako. Odrastajući u strahu od agresije odraslih, dete se počinje identifikovati s agresorom jer tako smanjuje vlastiti strah. Uz to, od agresora počinje poprimati model ponašanja u kojem je agresivno
ponašanje samo po sebi razumljivo. Fizički zlostavljana djeca najčešće su i sama agresivna prema slabijima od sebe.
Druga su krajnost porodice koje deci ne postavljaju granice u ponašanju,dakle koje su ili preterano popustljive ili, pak, zanemaruju vaspitanjedece. Stoga takva deca postaju razdražljiva i agresivna čim se susretnui s najmanjim zabranama.
Iako je agresivno ponašanje znak slabog vaspitanja, ne sme se zanemariti ni važnost konstitucionalne, urodjene varijacije u jačini agresivnog nagona, kao ni snage ega i superega, koji pomažu pri neutralisanju nagona.Određeni tipovi agresivnog ponašanja dece mogu bitiizraz neke druge, osnovne bolesti,
kao što su organsko oštećenje mozga, određeni oblici epilepsije,
granično ustrojstvo ličnosti, psihoza, tumor na mozgu, intoksikacije(alkohol, amfetamini), afektivni poremećaji, itd. Impulsivno, odnosno agresivno ponašanje dece često se javlja uz hiperkineticki sindrom.Takvoj deci vrlo je lako odvući paznju i izrazito su nemirna, zbog čeganisu sposobna izdržati uobičajen školski dan. Često dolaze u sukobe s okolinom, pa ih druga deca izbegavaju i proglašavaju agresivnima. Smetnje se obično postupno povlače tokom puberteta, kad sazrevaju
delovi središnjeg nervnog sistema koji se smatraju odgovornim za pojavukratkotrajne paznje i nemira.
Sve važniji uzrok agresivnog ponašanja dece postajeneprimerena količina gledanih filmova te učestalo igranje kompjuterskih i konzolskih igara prepunih agresivnosti. Destruktivni sadržaji ulaze neobrađeni u dečju podsvest, koja onda teži rasterećenju, a to najčešće konkretno znači da ponašanje dece postaje sve destruktivnije. Agresivnost u adolescenciji manifestuje se kroz uporno oponiranje,kašnjenje, otkačeno odevanje, opasne eksperimente (npr. droga), brzu
vožnju, zapuštanje školskih obaveza, odbijanje hrane itd. Agresivnost u adolescenciji često je izraz svesnih i nesvesnih separativnih nastojanja u odnosu na roditeljske figure (odvajanje). Najvažnije je utvrditi uzrok agresivnog ponašanja deteta i, ako je moguće, ukloniti ga. Npr., ako roditelji zlostavljaju dete, treba pre svega delovati na njih. Promenom ponašanja roditelja promenit će se i detetovo ponašanje.
Kod dece u prvoj godini života "agresivno" reagovanje najčešće je identično s nezadovoljenim primarnim potrebama, pa dete postaje preterano ekscitirano. Važno je shvatiti da tako malo dete ne treba samo jesti, piti, spavati, grejati se i biti čisto, nego ima i potrebu za privrženošću jednoj stalnoj osobi,najčešće majci, s kojom izmenjuje nežnosti. Kroz blizak odnos majka će biti u stanju na pravi način prepoznati koja je od detetovih potreba
aktuelna i kako je najbolje zadovoljiti.Tokom daljnjeg razvoja (od godinu i po- naviše) dete "agresivnost" počinje izražavati zadržavanjem i otpuštanjem stolice na neprimerenom mestu. Važno je da se roditelji zbog toga ne uzbuđuju previše, nego da to više-manje mirno podnose, a pohvaljuju pražnjenje na odgovarajućem mestu. Slično je i s kontrolom mokrenja, samo treba znati da je produženo noćno mokrenje (deca starija od pet
godina) često znak određenih fizioloških nezrelosti mokraćnog mehura. Što dete više raste, postaje svesnije svojih agresivnih nastojanja, ali i roditeljskih reakcija na njih. Dete počinje izgrađivati određenedelove ličnosti, poznatije kao nad-ja ili super-ego.Nad-ja će delovati kao internalizirani kontrolirajući roditelj i dete će se primereno ponašati i onda kada roditelja nema u blizini. Neka deca, uprkos tome što su odrastala uz oba roditelja, imaju velikih problema sa svojom agresijom.
Ono što svako može učiniti kad primeti da se dete agresivno ponaša jeste da mu jasno postavi granice do kojih u aktuelnoj situaciji sme ići. Većina agresivne dece nema razvijen osećaj za granice. No, nema opravdanja za to da dete tuče drugu decu, odrasle i životinje, nema opravdanja ako uništava stvari, ako koristi prostačke izraze, pretnje, ucene i slično, ako sebi želi
učiniti neko zlo. Ako dete radi i jednu od navedenih stvari, treba
odmah reagovati jasno, glasno i dovoljno čvrsto da dete stekne utisak kako nam je jako stalo da se njegovo ponašanje promeni, odnosno da se vrati u društveno prihvatljive granice. Pritom će dete često pokušavati proveriti našu odlučnost provocirajući na ovaj ili onaj način, no naš bi stav trebao ostati čvrst i odlučan. Dete treba da shvati ko je autoritet. Nakon toga će se verovatno držati uvređenim i slično, ali u dubini duše bit će nam zahvalno jer smo mu pomogli ovladati nagonskim delom svoje ličnosti koji je izvan njegove kontrole i stoga mu donosi anksioznost i strah. Iza ovih čvrstih, odlučnih postupaka treba da se nazire stav da nam je stalo do deteta i da to radimo iz ljubavi, a ne iz potrebe da nekoga pobedimo ili kaznimo. Jer ono što pomaže nisu samo
zabrana i kazna nego to što su ti postupci izraz naše iskrene brige i ljubavi prema detetu. Kod male dece možemo, osim eksplicitnih zabrana, koristiti i diskretno skretanje njihove pažnje od destruktivnog ponašanja prema konstruktivnim sadržajima, odnosno rešenjima u datoj situaciji, kao što je igra, slikovnice, odlazak na neko drugo mesto, pokazivanja nekog prizora u okolini i slično.
Dete ne bi smelo da stekne utisak da svojim agresivnim
ponašanjem može nešto postići u životu nego pre svega svojim trudom, umećem i brigom za sebe i svoje bližnje, kao i za sva druga živa bića
.Takav stav u odgajanju treba proširivati i na stvari, zaštitu prirode,uvažavanje tuđeg mišljenja, verovanja, osećanja. Decu sklonu agresivnom reagovanju preporučljivo je uključiti u sportske klubove, gde svoju agresiju, uz pomoć trenera, mogu sublimirati kroz takmičenje.Trener je u sportskome klubu pozitivan autoritet (barem bi tako trebalo
biti), s kojim se deca rado identifikuju ispravljajući nedostatke
roditeljskih autoriteta. U školi je fizičko vaspitanje, kao i svaka druga mogućnost fizičkog kretanja, sigurnosni ventil koji
smanjuje tenzije među učenicima, a time i potencijalne agresivne
ispade. Ako, pak, detetovo agresivno ponašanje proizlazi iz neke druge, telesne ili psihičke bolesti, treba ga pregledati dečji psiholog ili psihijatar i neuropedijatar.


U životu možemo ostvariti sve što želimo, ako dovoljnom broju ljudi pomognemo da oni ostvare što žele..


Nazad na vrh Ići dole
zana
VIP
VIP
avatar

Ženski Blizanci Broj poruka : 5038
Datum upisa : 04.01.2011
Godina : 54
Lokacija : Beograd

PočaljiNaslov: Re: dechja psihologija   Februar 20th 2011, 09:39

Laganje kod dece, ozbiljan problem ili ne?

Roditelji su često zabrinuti kada njihovo dete ili adolescent lažu. Međutim, suprotno stereotipima, laganje kod dece najčešće nije ozbiljan problem.

Mlađa deca (4-5 godine) često izmišljaju i pričaju razne priče. To je normalno zato što uživaju da slušaju priče i da ih izmišljaju radi zabave. Ova dečica mogu imati zamagljenu granicu između realnosti i fantazije. Starije dete ili adolescent mogu da lažu da bi izbegli obaveze ili odgovornost za svoje postupke. Roditelji trebaju da reaguju da prepoznaju trenutke laganja razgovarajući sa mladima o važnosti istinitosti, iskrenosti i poverenju, bez ljutitog kritizerstva.

Neki adolescenti shvataju da laganje može biti prihvatljivo u određenim situacijama, kao što su one kada se ne govori momku ili devojci pravi razlog za raskid veze, jer ne žele da im povrede osećanja. Drugi adolescenti mogu da lažu da bi zaštitili svoju privatnost ili da bi se osećali psihološki odvojeno i nezavisno od svojih roditelja (npr. poriču da su se iskrali kasno sinoć i bili sa prijateljima).
Laganje može ukazati i na emotivne probleme

Neka deca, koja znaju razliku između biti iskren i lagati, izmišljaju priče koje deluju verovatno. Deca ili adolescenti obično to rade sa entuzijazmom zato što privlače puno pažnje kada lažu.

Druga deca ili adolescenti, koja izgledaju odgovorno, mogu pasti u šemu ponavljanja laži, jer osećaju da je laganje najlakši način da se izbore sa zahtevima roditelja, učitelja i prijatelja. Ova deca uobičajeno se ne trude da budu loša ili zlonamerna, ali učestali obrazac laganja im postaje loša navika.

Takođe postoje neka deca i adolescenti koju laganje ili pokušaji iskorišćavanja drugih ne uznemiravaju.

Pokazalo se da nije malo adolescenta koji mogu učestalo da koriste laž da prikriju neki drugi ozbiljan problem. Na primer, adolescent sa ozbiljnim problemom sa drogom ili alkoholom će lagati konstantno da bi sakrio istinu o tome gde je bio, sa kime, šta su radili i gde je potrošio novac.
Šta činiti ako dete ili adolescent lažu

Roditelji su najvažniji uzori za svoju decu. Kada dete ili adolescent lažu, roditelji treba da ozbiljno porazgovaraju o:
razlici između izmišljanja i stvarnosti, laganja i istine,
važnosti iskrenosti kod kuće i u zajednici, i
alternativama laganju
Ako dete ili adolescent razviju obrazac laganja koji je ozbiljan i često se ponavlja, tada se možda treba potražiti profesionalnu pomoć. Procena dečjeg psihijatra bi pomogla detetu i roditeljima da razumeju laganje i planiraju buduću strategiju međusobnih odnosa i ponašanja.



Nazad na vrh Ići dole
BiljaM
Moderator
Moderator
avatar

Ženski Broj poruka : 3451
Datum upisa : 30.07.2010
Lokacija : Tu negde

PočaljiNaslov: Re: dechja psihologija   Februar 26th 2011, 03:05

Trenutno smo prošli fazu inata i agresije, videćemo šta je sledeće


U životu možemo ostvariti sve što želimo, ako dovoljnom broju ljudi pomognemo da oni ostvare što žele..


Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: dechja psihologija   

Nazad na vrh Ići dole
 
dechja psihologija
Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Genetika
» Psihologija snova, prepričajmo i protumačimo naše snove

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
 :: Vežbe za mozak :: Psihologija-
Skoči na: